Писмо Лидије Вукићевић
Моје одрастање је било најлепша Андерсенова бајка. Живот у срећној и пуној љубави, породици ,одредио ми је даљи пут. Улица ,,Олге Јовичић” препуна пољана раздрагане деце и наша јурњава за плакатима које су бацали из авиона а ко је имао среће ухватио је и гумене луткице Станимира и Станимирку. Уписали су ме родитељи у школу ,,Светозар Марковић” коју памтим кроз време до данашњих дана. Обавезне кецеље, патике, мирис сендвича и топлих крофни из ђачке кухиње. И данас га осећам. Памтим све: учитељица Иванка, у забавишту, Нада Марковић, Даница Станишић, директор Шућа, Јованка, Камиџорац, Вошта, Мики, Лечићи, Вилма, тако смо звали наставницу музичког коју сам касније на пријемном на ФДУ имитирала. За једну девојчицу коју је мајка учила дамским гестовима, моја природа и авантуристички дух одступали су од тога, али пристојност и лепо васпитање нису изостајали. Волела сам ту своју безбрижност, волела свој лепи град и све у њему. Прошло је време, свако је отишао на своју страну, али живот од основне преко музичке школе, града, одрастања и огромне љубави носим и носићу кроз цео живот.
Ваш ученик Лидија Вукићевић с љубављу❤️
Писмо Марије Перуничић- „Светозарци, Светозарци…“
Светозарци. Име на које смо се с поносом одазивали сви ми који смо икада похађали ту малу плаво-белу основну школу са прозорчићима, на углу Цара Душана и Олге Јовичић Рите. И дан данас, могу се чути краљевчани свих генерација како у шали једни друге називају тим звучним „Светозарци“, присећајући се са сетом и радошћу безбрижних школских дана.
Зовем се Марија Перуничић и имала сам ту част и привилегију да похађам основну школу „Светозар Марковић“ од 2000. до 2008. године. Још од првих разреда, када смо код наше драге учитељице Радунке Милошевић научили да будемо део те нове породице сачињене од најразличитијих ђака, били смо подстицани да научимо свашта и да се опробамо у свему. Од математике до спорта, преко уметности и језика, музике и физике, историје и глуме, ни у старијим разредима није мањкало „дана за мегдана“ у којима су мали светозарци имали прилике да се покажу и докажу у најразличитијим пољима, пре свега радећи на самопоуздању. Никада нећу заборавити часове физичког на којима смо неуморно смишљале кореографије уз најновије евровизијске песме, велике одмора за време којих смо мењали сличице и жваке, и наравно школске приредбе у којима сам се између блокова брзински пресвлачила како бих на паузи од хора изрецитовала стихова Мирослава Антића. Та мала уплашена клинка можда се никада не би ни усудила да прихвати све животне изазове да није било тог преданог колектива који је у свакоме од нас видео нешто изванредно. Била је то као нека сигурна стаклена кугла чија се опна све више тањила и тањила да би се на крају распрснула попут балона од сапунице и лансирала нас у спољни свет, спремне да се суочимо са околностима које живот носи, биле оне лепе или ружне, погодне или непогодне.
Сви ти мали Светозарци, данас правници, доктори, уметници, програмери, светски путници или породични људи, наставници или фармацеути на то име радо се и са осмехом одазивају. Након завршене краљевачке Гимназије, где сам наставила да се такмичим у језицима и да се у слободно време бавим музиком, уписала сам као пета на листи студије на Архитектонском факултету у Београду. Током Мастер студија на истом том факултету, имала сам прилику да одем на студентску размену у један од најлепших европских градова, Рим. Након положене мастер тезе са највишом оценом и шестомесечног радног искуства у једном од престижних београдских архитектонских бироа, уписала сам, као стипендиста италијанске владе, постдипломске студије у области егзибит дизајна на римском универзитету „Ла Сапиенца“. Тренутно студирам и радим у том „вечном граду“, са циљем да се остварим у интернационалном контексту на пољу дизајна и архитектуре.
Чак и тамо, у „белом свету“ чујем а понекад и сретнем моје Светозарце, као на пример једну насмејану стујардесу Ивану коју сам сасвим случајно препознала на улици у центру Рима док се безбрижно шетала на паузи од једног од њених многобројних путовања. Поздрав свим Светозарцима, оним бившим, садашњим и оним будућим. Поздрав и срећна вам годишњица школе! Срећна вам и живели…Светозарци, Светозарци.
Писмо Надежде Силашки
У немогућности да лично присуствујем великом и значајном јубилеју основне школе ,,Светозар Марковић“ у којој сам провела најлепше дане, поздрављам све данашње учитеље, наставнике, професоре, а посебно ђаке, којима желим успешно школовање и пуно среће у даљем раду и животу. Овом приликом желим да се сетим своје учитељице Наде Митић која нам је улила прва знања и што је најважније, уз коју смо стекли самопоуздање и чврсте основе за наставак школовања, као и многобројних наставника и професора који су учинили да постанемо оно што смо желели, али пре свега добри људи.
Честитам вам овај значајан јубилеј са жељом да још многе генерације изађу из моје бивше основне школе задовољни, поносни на стечена знања и спремни за многобројне изазове који их чекају у професионалном и приватном животу. Срдачан поздрав!
Надежда (Станић) Силашки, професор на Економском факултету у Београду
Писмо Јелене Диакониколас (некада Марашевић)
Драги наставници, учитељи, родитељи, ђаци, и сви остали Светозарци,
Срећна нам шездесета годишњица школе!
Већина вас ме не познаје, али неки од наставника ме се сигурно још увек сећају. Зовем се Јелена Диакониколас (некада Марашевић) и моје одељење, VIII-1, школске клупе у Светозару напустило је пре петнаест година. Као и садашње генерације, били смо несташни и пуни снова. Некада бисмо се посвађали, па и потукли, али смо на крају свега увек били другари. Када смо сањарили седећи у дворишту школе, често смо покушавали да замислимо где ћемо бити ”када одрастемо”. Тада, пре више од петнаест година, нисам могла ни сањати где ће ме пут одвести. Да, била сам одличан ученик, на крају и ђак генерације, и цела једна полица у мојој соби састојала се од књига које ми је школа доделила за различите успехе – књига које су ми и даље међу најдражим успоменама. Али, тада, као један обичан основац, нисам могла ни замислити да ћу завршити докторске студије и бавити се науком. Наиме, мислила сам да постоји превише људи који су далеко бољи од мене, и да једна обична девојчица из просечне породице без иједног доктора наука не може тек тако постати научник.
Срећом, моја породица, учитељица Златана, наставници, разредне Весна и Љиља, директори школе и психологица Љиља, одувек су веровали у мене и подржавали ме. Касније сам научила да се уз истрајност и вољу границе превазилазе, и да често нисмо ни свесни колико можемо да постигнемо.
Било би ми јако драго да школа Светозар Марковић произведе још пуно научника и успешних људи. Али, пре свега, наредним генерацијама желим да постану добри, праведни и срећни људи, и да тиме унапреде свој град и створе боље услове за читаво становништво. Такође им желим да се увек сете школе и људи који су њихово детињство учинили лепшим. Пријатно вече, и, још једном, срећна годишњица школе!
Биографија: Јелена Диакониколас је завршила основну школу Светозар Марковић, математичко одељење Гимназије у Краљеву, Електротехнички факултет у Београду, и докторске студије из електроинжењерства на Универзитету Колумбија у Њујорку. Тренутно се бави научно-истраживачким радом у области оптимизационих алгоритама и њихових примена у телекомуникационим системима и машинском учењу на Универзитету у Калифорнији, Беркли. Следеће године ће започети професорску позицију на Универзитету у Висконсину, Медисон. Јелена је освојила велики број престижних награда, укључујући, поред осталих, Мајкрософт Сајмонс-Беркли стипендију за тренутну позицију, Qualcomm-ову иновациону стипендију, и Мортон Б. Фридман награду за успехе на Универзитету Колумбија, која се годишње додељује једном докторанту из свих инжењерских школа на Колумбији. 2016-те године, њено име појавило се и на листи 10 жена из области телекомуникационих система и мрежа чији рад треба пратити.
Писмо Радета и Владана Милошевића
Драги наши,
Прошло је много више година него што бисмо хтели да признамо од када смо седели у клупама, јурцали по ходницима (није безбедно), дворишту (безбедно), избегавали часове физичког, а онда играли фудбал, бежали са часова тек да се не каже да нисмо, све у свему били основци.
И не сети се човек тог доба, док и његова деца не пођу у школу и док и он не буде са “друге” стране. Када чује од детета да је школа тешка или лака или да није део кул екипе или да је највећа шмизла/највећи фрајер у школи, не може да се не сети свих тих и многих други прича од пре, хмм, неколико година.
Свашта је прошло кроз и поред нас у тих, хмм, неколико година. Нешто смо јуначки победили, са нечим се још увек боримо, а нешто је оставило дубок траг и утицало на наш живот у потпуности. Али, сигурно је да је прво школовање било за све исто – фундаментална промена света око нас и самих нас. А још када је та школа Светозар Марковић! Онда то буде са позитивним предзнаком и без рока трајања – заувек!
Причамо нас двојица о данима у основној школи на сасвим други начин – нисмо се ни у смени преклопили ниједном, због разлике од 4 године – али смо срећни јер тај део одрастања за нас није ни упола тако брз као данас, а имали смо све што нам је требало, гледајући наше тадашње жеље. Листамо шта је све за нас била основна школа, подразумевајући учитеље и учитељице, наставнике и наставнице, професоре, директоре и директорке, секретарице, чистачице и домаре (не замерите нам на недостатку свих родова, није намерно, већ према искуству): кликери на земљи, свеже асфалтирано двориште, другари, “јурке”, “ластиш”, багремово дрво поред ограде ка црквеној порти, пут поред “Ватрогасног”, “јањине”, продужени боравак у “Четвртом краљевачком батаљону”, омражени дечији зубар у истој згради, ужина у подруму… И то је само део делимично избледелих сећања. Не бисмо желели да набрајамо догодовштине са часова, јасно је због чега – нисмо били на истој страни – из наше перспективе. То је, вероватно, клетва рада у обавезним школама било какве врсте и било каквог нивоа – нико од оних који ”примају” знање не схвата да су они који га “дају” на истој страни, штавише, да поклон који добијају свакодневно, нема никаквих негативних ефеката. Док се још увек ломе копља да ли бољи маргарин или путер, нико није успео да докаже да учење и нова сазнања и вештине научене у основној школи имају негативан ефекат на здравље. Знамо да ово “признање” нема такву тежину као када би дечица престала да се буне, али, о чему би они онда причали на прослави мале матуре и како би школа била досадна.
Не покушавајући да увредимо никог, ви сте од сваке гранчице, чворновате, глатке, криве или праве, направили стрелу која је, одапета из лука званог основна школа, отишла даље него да је остала гранчица. И захваљујући том првом лету, многе стреле су погодиле право у центар живота.
Да не дужимо превише, желимо вам леп провод на прослави веома успешних 60 година рада, као и да наставите са одличним радом са децом, којег сте и сами свесни, да им и даље опраштате несташлуке и чврстом руком их уведете у свет адолесценције.
Захвални смо свима који су дотакли наше животе у тих 12ак година школовања, јер сте сигурно утицали на нас и на наше животе директно али и на начине које тек треба да откријемо.
Пуно поздрава од Рада (Енглеска) и Владана (Ирска) Милошевића!
Писмо Лазара Нешовића- Сећање на школске дане
Од првог дана сколе (хладног септембарског јутра давне 2000-те године) и ишчекивања да сазнамо у којем одељењу ћемо провести прве четири године школе, па све до краја осмог разреда, прославе матуре, и последњих поздрава, неизмерно сам захвалан сто сам имао привилегију да похађам „Светозар Марковић“. Присећам се неизвесних партија фудбала за време великог одмора, “кликера” са другарима после сколе, незаборавних путовања и екскурзија, рођенданских журки и првих симпатија.
Колектив школе је увек, као једна велика породица, био благонамеран, праведан и истрајан у намери да нас изведе на прави пут И припреми за будуће изазове. У томе сам им неизмерно захвалан. У “Светозару” сам “поникао” и научио да будем дисциплинован, посвећен учењу и остваривању добрих оцена, али и неговању пријатељстава која и данас трају. Најбитније од свега, научио сам да се вредан рад И труд исплате дупло, да нас захвалност за оно сто имамо увек води ка нечему већем, И да сваки ученик “Светозара Марковића” има у себи оно неопходно да оствари своје циљеве и снове. У Краљеву, а ни у Америци нема школе попут Светозара Марковића, и да вратим време опет бих похађао исту школу.
Моје име је Лазар Нешовић, имам 25 година, И похађао сам ОШ “Светозар Марковић” од септембра 2000-те године до јуна 2008-е године. Средњу школу сам започео у Краљеву, али сам у трећој години школовање наставио у Сједињеним Америчким Дрзавама, где сам завршио средњу школу и универзитет. Матурирао сам са Универзитета Тексас Тех у Теxасу, где сам матурирао као Хемијски инжињер у мају 2018-те. Такође сам играо фудбал за тим универзитета од 2015-2018 године, и био капитен у сезони 2016-2017. У септембру 2018-те сам прихваћен на докторске студије на истом универзитету. Тренутно сам на првој години докторских студија и члан сам престижне “Гил” Лабораторије која се бави научним радом у пољима вакцина, имуног система, микро-и-нано медицине. Мој тренутни пројекат је дизајн “микроигли” које це у будућности заменити вакцинацију у виду шприца и игли и безболним путем аплицирати на тело људи и на тај начин излечити респираторне алергије попут астме и синуситиса.
